Adriano Leite Ribeiro: Bio sam u depresiji od 2005. do 2009. godine. Smrt mog oca je ostavila veliku prazninu u mojoj duši.
Opijanje je bilo jedina stvar koja me činila “sretnim”: Viski, vino, votka, pivo… Mnogo piva.
Napijao sam se na treningu. Često sam se trijeznio u bolnici, dok su ljudi u klubu govorili novinarima da sam tamo jer imam problem sa istegnutim mišićima. Inter se ponašao prema meni na nevjerovatan način, učinili su apsolutno sve da meni bude bolje.
Nisam smio spavati, plašio sam se da ću sanjati oca, da ću imati noćne more. Alkohol i droga su me držali budnim i sa njima sam “bježao” od svojih strahova. Bio sam izgubljen. Mislio sam samo na žene i provod.
Žao mi je Mourinha. Podržavao me je uprkos svemu, čak je i ulazio u otvorene sukobe sa ljudima iz kluba zbog mene. Žao mi je mog drugog oca (Moratti), žao mi je Zanettija. Svi su oni učinili apsolutno sve da me izvuku iz kaosa u koji sam upao.
Ljudi kažu da sam lud jer sam propustio tolike milijone, ali to me nikada nije činilo sretnim. Ja sam momak iz favele, sirotinja. Mogao sam postati jedan od najboljih, ali nije mi se dalo. Sudbina, šta li je. Sada sam spokojan, miran i sretan.
To je ipak najvažnije u životu.
