Odjednom je potreban ogroman napor da bi se uradilo bilo šta konkretno.
Istraživači sa Univerziteta u Roterdamu su 2011. godine pokušali da otkriju zašto – i ustanovili da je trenutnu amneziju izazvao sam čin prolaska kroz vrata.
Mozak, pokazala je njihova studija, može da zadrži određenu količinu informacija odjednom, a promena lokacije funkcioniše kao okidač za odbacivanje nekih podataka kako bi se napravilo mjesta za nove.
Otkako je krenulo širenje korona virusa, na desetine puta dnevno zaboravim zašto sam u kuhinji.
Takođe primjećujem da mi je gotovo nemoguće da se koncentrišem na bilo šta.
Ne mogu da zapamtim telefonski broj dovoljno dugo da ga okrenem, a treba mi čitava vječnost da napišem najprostiji mejl.
Počnem da radim nešto i jedva prođe nekoliko minuta prije nego što mi nešto drugo odvuče pažnju. Moja produktivnost je u drastičnom padu.
Ali, isto se dešava i drugima. Skoro svaka osoba kojoj pomenem svoj novi problem ima sličnu muku: odjednom je potreban ogroman napor da bi se uradilo bilo šta konkretno.
„Strašno sam zauzet, a ne radim ništa sem pranja sudova i odlaženja u šetnju”, jedan kolega mi je rekao nedavno.
Krhka koncentracija
Ono što se dešava zapravo je otkazivanje radne memorije: sposobnosti da se prihvati dolazeća informacija, formira u koherentnu misao i zadrži dovoljno dugo kako bi se uradilo s njom ono što je neophodno.
„Zamislite to kao mentalnu platformu za naše kognitivine operacije, za ono o čemu razmišljamo u ovom trenutku”, kaže Mati Lajne, profesor psihologije sa Univerziteta Abo Akademi u Finskoj.
„Radna memorija je blisko povezana sa pažnjom. Vi radite neki zadatak, ostvarujete neki cilj, neku direktivu ili ponašanje koje želite da završite”, dodaje on.
Drugim riječima, radna memorija je sposobnost da se rezonuje u realnom vremenu i ona je veliki dio onoga što čini ljudski mozak toliko moćnim.
Ali istraživanje je pokazalo da rapidno promjenljive okolnosti, briga i anksioznost mogu da imaju značajan uticaj na našu sposobnost koncentracije.
„Mnogo pre pandemije, završili smo onlajn studiju sa velikom grupom odraslih Amerikanaca koji su popunjavali upitnike o procjeni samih sebe”, kaže Lajne.
„Zapazili smo trend negativnog odnosa između anksioznosti i radne memorije. Što je viša bila anksioznost, to je niži bio učinak radne memorije”.
Kad imate akutno anksiozno iskustvo – na primjer, neko preteći hoda iza vas na vašem putu do kuće po mraku – to znači da možete da imate problema da se prisjetite detalja njegovog lica.
Produžena stresna situacija takođe može loše da utiče na radnu memoriju, zbog čega čak i najprostiji zadaci djeluju teže nego što su nekad bili.
„Govorimo o anksioznosti i stresu koji nisu akutni”, kaže Lajne.
„Ona ima veze sa krajnje neizvjesnom budućnošću. Vi prosto ništa ne znate – hoće li se sve nastaviti ovog ljeta, ove jeseni? Niko to ne zna. Uvodi nas u sve više hroničnu anksioznu situaciju.”
Dok su sakupljali podatke za još neobjavljenu studiju o obuci radne memorije ovog proleća, Lejn kaže da su on i njegov tim pitali dvestotinak ljudi u Velikoj Britaniji i Severnoj Americi da li osećaju anksioznost konkretno vezanu za pandemiju.
„Dodali smo to pitanje o anksioznosti vezanoj za pandemiju zato što je u to vreme samo to bilo u vestima”, kaže Lajne.
„Zamolili smo ljude da ocene nivo svoje anksioznosti na skali od nula do deset, gde je deset bila ‘stalna briga koja ometa dnevne aktivnosti‘. Srednja vrednost, za koju mislim da je prilično visoka, bila je oko 5,6.”
Uz to, Lajne kaže da su te cifre pokazale jasnu korelaciju između anksioznosti povezane sa pandemijom i smanjenog učinka radne memorije, mada bi moglo da postoji nekoliko različitih mehanizama kako anksioznost, bilo izazvana pandemijom ili nečim drugim, ometa kognitivne funkcije.
„Postoji ideja da to nekako troši sav vaš kapacitet”, kaže on. „Kad ste anksiozni, vaša glava je puna tih misli, vaš mozak je na neki način pristrasan i obraća više pažnje na negativne stvari.”
Dug period anksioznosti može da izazove i nesanicu, objašnjava Oliver Robinson sa Instituta za kognitivnu neuronauku na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
„Nedostatak sna stvarno je dobar način da se omete radna memorija”, kaže on. „Ako ne spavate dobro, to je dobar način da je skroz uništite.”
Čak i ako niste eksplicitno svjesni da ste više na ivici nego pre, „to je nešto što vi konstantno obrađujete u sebi”, dodaje Robinson.
Problemi sa radnom memorijom mogu delom da nastanu i od kognitivnog tereta koji preopterećuje kapacitet vašeg mozga.
Robinson objašnjava da čak i prosti kognitivni procesi kao što je pravljenje spiska za kupovinu sada zahtijevaju više energije mozga.
„Sada, umesto da pomislite: ‘Skoknuću samo do prodavnice‘, vi mislite o tome šta vam je sve potrebno, koje prodavnice su otvorene i da li će biti bezbedno otići tamo. Recimo da vaš mozak može da obavlja četiri zadatka odjednom. Sad ih odjednom ima 10 i vi ne možete da uradite nijedan”, kaže Robinson.
Korist po mozak?
Dobra vijest je da možete da vježbate radnu memoriju.
Postoji mnogo „igara za mozak”, ali igranje većine, slažu se eksperti, ne čini ništa drugo sem što postajete bolji u samoj toj igri.
„Kognitivne igre za trening me ne čine boljim u pamćenju spiska za kupovinu”, kaže Robinson. „To je kao da učite ljude da igraju tenis tako što ih terate da trče.”
Međutim, jedna konkretna vrsta vježbe učenja, po imenu N-nazad, pokazuje potencijal u nekim studijama.
Zadatak N-nazad je pomalo poput klasične igre „Koncentracije”, u kojoj igrači moraju da nađu par karata koji se poklapaju.
Ali, umjesto parova, tu je samo jedan predmet koji se kreće po tabli nalik koordinatnoj mreži. Igrači moraju da zapamte položaj predmeta kroz određeni broj okreta – 1-nazad, 2-nazad, i tako dalje.
Da li igranje ove igre ima uticaja na radnu memoriju u stvarnom svetu pomalo je kontroverzno pitanje u neuronaučnoj zajednici, ali nekoliko rundi igre moglo bi da vam pomogne da se rešite malo napetosti.
Na kraju krajeva, anksioznost je ta koja izaziva problem od samog starta, a oslobađanje od nje moglo bi da vam pomogne da riješite neke probleme sa koncentracijom.
U terapeutskom liječenju anksioznosti, „obično se oslanjamo na pokazivanje ljudima da stvari nisu toliko loše kao što oni misle da jesu”, kaže Robinson.
„U ovom konkretnom slučaju, vi zapravo to ne možete da koristite. Ali možete da ograničite stvari koje vas tjeraju da razmišljate o tome.”
Drugim riječima, „rebutovanje” vaše radne memorije može da predstavlja prosto smanjenje vaše dnevne doze izlaganja vijestima i razmišljanje o odmoru od društvenih mreža.”
Ali možda najefikasnija stvar koju možete da uradite jeste da prosto ubijedite sebe da je u redu patiti se.
„Dati sebi dozvolu da je u redu ne osjećati se u redu, paradoksalno, može da učini da se više osjećate u redu. Ukoliko ste samo opsjednuti time, nećete ništa postići”, kaže Robinson.
„Prosto nećete biti toliko produktivni a nema ničeg lošeg ukoliko ne uspijevate da radite sa 100 odsto kapaciteta: na kraju krajeva, i dalje se nalazimo usred pandemije.”
